Kancer žučne kese počinje u samoj žučnoj kesi. To je mali, kruškoliki organ, sa desne strane stomaka, tačno ispod jetre. Ona skladišti žuč, tečnost za varenje koji proizvodi jetra.

Kancer žučne kese je prilično retka bolest i kada se otkrije na vreme šanse za oporavak su izuzetno dobre. Međutim nesreća je što se ova bolest uglavnom otkriva u kasnoj fazi kada je prognoza prilično loša.

Kancer žučne kese je teško dijagnostikovati jer često ne daje nikakve simptome. Takođe, skrivena priroda ovog organa omogućava kanceru da raste a da pri tome ne bude otkriven.

Simptomi kancera žučne kese mogu biti sledeći:

• Bol u gornje desnom delu stomaka.
• Nadimanje u stomaku.
• Svrab kože.
• Groznica.
• Gubitak apetita, mučnina.
• Žuta prebojenost beonjača, a zatim i kože i sluzokože.

Stručnjaci smatraju da kancer žučne kese počinje od mutacije u molekulu DNK, Mutirane ćelije se nekontrolisano razmnožavaju i stvaraju tumorsku masu koja se može proširiti i na druge organe.

Karcinom žučne kese počinje u žlezdanim ćelijama koje oblažu unutrašnju površinu žučne kese i koje stvaraju žuč. Ova vrsta raka se naziva adenokarcinom.

Faktori koji povećavaju rizik od karcinoma žučne kese.

• Pol. Kancer žučne klese je češći kod žena.
• Gojaznost i pušenje povećavaju rizik.
• Godine života. Rizik se povećava sa godinama starosti.
• Kamen u žučnoj kesi. Kancer žučne kese se češće javlja kod ljudi koji su imali kamen u žučnoj kesi u prošlosti.
• Druga stanja i bolasti žučne kese. Rizik od pojave karcinoma žučne kese povećavaju hronične infekcije žučne kese, porcelanska žučna kesa, cista holedohusa, polipi žučne kese.

Dijagnoza kancera žučne kese. Rana dijagnoza najčešće nije moguća. Kod osoba sa visokim rizikom, npr žene sa kamenom u žučnoj kesi radi se detaljna procena. Metode dijagnostike koje pomažu jesu ultrazvuk stomaka, magnetna rezonanca, CT, MRCP- magnetna holangiopankreatografija (snimanje žučnih i pankreasnih kanala). Biopsija je jedini metod koji može kazati o prirodi tumora.

Terapija kancera žučne kese je hirurško odstranjenje žučne kese sa delom jetre i zahvaćenim limfnim čvorovima. Kod pacijenata sa lošom prognozom vek preživljavanja je godinu dana nakon operacije. Kada operacija nije moguće radi se palijativna hirurgija i ugrađuje se bilijarni stent da bi se omogućio protok žuči i smanjila žutica. Nakon operacije uvodi se hemioterapija i radiotetrapija.

U sklopu paraneoplastičnog sindroma često se zapažaju hematološke promene koje mogu da obuhvate sve tri krvne loze, kao i mehanizme koagulacije.

Povećani broj eritrocita je izazvan ektopičnom sekrecijom eritropoetina. Javlja se kod hipernefroma, Wilms-ovog tumora kod dece, hepatoma, hemangioma, sarkoma i feohromocitoma.

Povećani broj granulocita se javlja kod tumora želudca, pankreasa, pluća, melanoma, limfoma i tumora mozga.

Povećani broj trombocita se javlja kod 30-40% bolesnika sa malignim bolestima.

Anemije koje bi mogle biti paraneoplastične prirode obično se javljaju kod limfoproliferativnih tumora, karcinoma želuca, debelog creva, dojke, pluća i jajnika.

Smanjeni broj trombocita se javlja kod limfoma, akutne limfoblastne leukemije, sarkoma, karcinoma pluća, dojke, rektuma, žučne kese i testisa.

Poremećaj koagulacije krvi u sklopu paraneoplastičnog sindroma se manifestuje hiperkoagulabilnošću, diseminovanom intravaskularnom koagulacijom i nebakterijskim trombotskim endokarditisom.

PRIMED 13 kordiceps je prirodni proizvod koji je vrlo efikasan u jačanju organizma, detoksikaciji i kao antioksidans u prevenciji i samoj terapiji kod benignih i malgnih promena. Ukoliko organizam slabi iz bilo kog razloga ili osoba ima osećaj nedovoljne energije ili se pak nakupljaju štetni metaboliti usled nekih zdravstvenih tegoba tu je PRIMED 13 kordiceps.

Kancer pljuvačne žlezde je redak oblik kancera koji počinje u bilo kojoj pljuvačnoj žlezdi u ustima, vratu ili grlu.

Pljuvačne žlezde luče pljuvačku, sok koji pomaže u varenju hrane i održava vlažnost usne duplje. Postoje tri para velikih pljuvačnih žlezda zaušne, podvilične i podjezične. Postoji veliki broj sitnih pljuvačnih žlezda koje se nalaze u sluzokoži usne duplje.

Najčešće se rak javlja o parotidnoj pljuvačnoj žlezdi koja se nalazi ispred i ispod uha.

Simptomi koji ukazuju da postoji problem u pljuvačnoj žlezdi su sledeći:

• Čvorić ili otok koji se javlja u blizini vilice, na vratu ili u ustima.
• Utrnulost u nekom delu lica.
• Mišićna slabost u nekom delu lica.
• Bol u pluvačnoj žlezdi.
• Teškoće pri žvakanju hrane.
• Poteškoće pri širokom otvaranju vilice.

Većina tumora pljuvačnih žlezdi su benigni i ako primetite otok u blizini neke od pljuvačnih žlezdi ne znači da imate rak.

Faktori rizika koji dovode do pojave raka pljuvačne žlezde su:

• Starost. Kancer pljuvačne žlezde se može javiti u bilo kom životnom dobu ali se najčešće javlja kod starijih.
• Izlaganje radijaciji. Zračenje pri tretmanu drugih oblika raka povećava rizik od pojave kancera pluvačne žlezde.
• Izloženost određenim supstancama, kao npr radnici u preradi ruda u proizvodnji azbesta, gume imaju veći rizik pojave kancera pljuvačne žlezde.

Dijagnoza se postavlja najpre fizičkim pregledom gde se traže otekline ili čvorići na vratu i vilici. Tehnikama snimanja kao što je MR ili CT određuje se veličina i raširenost samog tumora. Često se javlja potreba za biopsijom kada se u žlezdu sa sumnjivom promenom uvlači tanka igla i iz nje se izvlači tečnost sa tumorskim ćelijama, koja se šalje ne analizu pod mikroskopom.

Lečenje podrazumeva na prvom mestu hirurško odstranjenje promene. Zavisno od veličine i raširenosti procesa odstranjuje se samo deo žlezde ili cela žlezda sa zahvaćenim limfnim čvorovima. Ukoliko je u toku operacije odstranjeno i okolno tkivo zbog raširenosti procesa ( mišići, kost, nervi) onda se pomoću rekonstruktivne plastične hirurgije nadoknađuje taj nedostatak. Cilj je na prvom mestu obezbediti normalnu funkciju, žvakanje, govor, disanje a na drugom mestu je koliko toliko vratiti normalan izgled.

Savremena metoda lečenja raka prostate je nazvana smart seed. Ona omogućava lečenje raka prostate koje ne zahteva primenu hormona čime ne dolazi do steriliteta muškaraca.Karcinom prostate je čest tumor kod muškaraca posle 50 godine. Ima osobinu sporog napredovanja što daje mogućnost ranog otkrivanja i potpunog izlečenja u ranijim stadijumima.

Ova metoda se sprovodi u specijalno opremljenim prostorijama za vizuelizaciju sa trodimenzionalnim ultrazvukom. Ubraja se u metode brahiterapije. U velikoj meri je potisnula dosadašnje metode zračenja u bolnicama u Americi. U prostatu se uvodi specijalni privremeni, radioaktivni implant nazvan pametno seme ili smart seed od iridijuma 192 uz pomoć posebne igle pod kontrolom 3D ultrazvuka. Prisustvo ovog implanta obezbeđuje visoke doze zračenja na nivou prostate što uništava ćelije raka a pri tome se maksimalno štedi okolno tkivo. Zdravo tkivo je praktično nedirnuto. Ozračena je samo prostata, nema ozračivanja celog tela a samim tim ni neželjenih efekata radioterapije. U bolnicama u Americi ovo se pokazalo kao visoko efikasna tehnika.

Ovakav način lečenja je pogodan za početne i srednje teške oblike raka i pri tome nije potrebna upotreba hormonske terapije. Nema potrebe za pravljenjem plana zračenja jer se to sve završi u toku operacije ubacivanjem radioaktivnog implanta u samu prostatu. Ovo bi trenutno bio najoptimalniji vid lečenja raka prostate koji nažalost u našim bolnicama još uvek nije prisutan.

Mada nam alergije generalno zagorčavaju život i prilično se nerado prihvataju pa čak i ako su samo akutnog karaktera, izgleda da nisu baš toliko loše po naše zdravlje. Naši stari bi rekli da u svakom zlu ima ponešto dobro.

Imunološki sistem je kod obolelih od raznih vrsta alergija preosetljiv. Sa time su se složili i Danski imunolozi i lekari koji su se specijalizovali za alergijske reakcije. Alergije zapravo čine ljudski organizam preosetljivim ne samo na prašinu i polen već i na ćelije raka. Organizam sa takvim prenaglašenim imunim sistemom pre otkrije i uništi mutirane ćelije raka koje vidi kao strano telo. Uz tu činjenicu dokazano je, studijama u poslednjih 20 godina, da zaista osobe koje pate od polenske alergije ili astme manje oboljevaju od malignih oboljenja, iako se do sada ne zna tačan razlog.

Danski naučnici su objavili zvanične podatke istraživanja koje su vržili od 1984. do 2008. godine i koje je obuhvatilo oko 17 000 odraslih osoba koje su imale neku od kontaktnih alergijskih reakcija. Nakon opsežnog i dugoročnog monitoringa došli su do zaključka da zaista osobe sa kontaktnim dermatitisima imaju manju verovatnoću da obole od kancera dojke i kože.

Još jedna alergijska reakcija koja je obuhvaćena istraživanjem je kontaktni dermatitis. To je prava alergijska reakcija ćelijskog tipa (tip IV) u kojoj senzibilisani limfociti nakon kontakta sa alergenom otpuštaju limfokine koji oštećuju ćelije organizma a na isti način i ćelije raka. Istraživanje je isto tako pokazalo usku povezanost između kontaktnog dermatitisa i raka mokraćne bešike, mada se ovaj malignitet javljao kod osoba koje su koristile veštačke boje za farbanje kose.

Ukratko, alergije koje se manifestuju kožnim promenama zapravo stimulišu proizvodnju T limfocita, a među njima i T killer limfocite koji uništavaju ćelije raka.

Sve veći broj studija ukazuje na veliku ulogu infekcija, pre svega desni i želuca, na nastanak jako smrtonosnog raka pankreasa.To je najgori oblik raka koji ljudi mogu da imaju jer je njegova stopa smrtnosti čak 96%. Takođe su poznate veze između drugih vrsa raka i dugotrajne infekcije. Tako, dugogodišnja infekcija Humanim papiloma virusom dovodi do raka grlića materice, infekcija virusom hepatitisa B i C dovodi do hepatocelularnog karcinoma jetre, a infekcija Epstein-Barr-ovim virusom dovodi do karcinoma usne duplje i nosne sluzokože.

Poznato je da su i drugi faktori rizika odgovorni za pojavu karcinoma pankreasa. To su hronični hepatitis, pušenje, alkoholizam, gojaznost, dijabetes tipa 2. Oni su otkriveni kod oko 40% obolelih od karcinoma. Postavlja se pitanje šta dovodi do raka pankreasa u svim ostalim slučajevima kod kojih nisu pronađeni navedeni faktori rizika. Otuda se javilja ideja da je možda infekcija uzrok raka pankreasa.

Zapravo se rak može razviti na terenu zapaljenja- imunog odgovora na određenu bakteriju ili virus. Konkretno, infekcija bakterijom Helicobacter pylori (izaziva čir i rak na želucu) i Porphyrmomonas gingivalis (povezana sa bolestima zuba i desni) mogu da pokrenu rak pankreasa (gušterače). Izazivajući infekciju ove uporne bakterije svojim višegodišnjim prisustvom mogu toliko da poremete imuni sistem da on više nije u stanju da zaštiti organizam od maligne bolesti. Prisutni drugi faktori rizika ( pušenje i alkoholizam) još dodatno oslabljuju imuni sistem. Druga teorija kaže da bakterijska infekcija direktno aktivira procese koji iniciraju rast novih krvnih sudova koji hrane tumor.

Za razvoj raka grlića materice potrebna je dugogodišnja infekcija onkogenim tipovima virusa gde se ubraja najčešći HPV. Loše belančevine koje stvara virus tzv. onkoproteini ometaju normalan proces odumiranja ćelija. Ćelije u prisustvu virusa postaju besmrtne. Kada ih virus napadne ćelije se preterano razmnožavaju i prekomerno narastu pa gube sposobnost popravljanja genetskih abnormalnosti i nastaju mutirane ćelije. Tako nastaju promene u ćelijskoj strukturi i dolazi do razvoja raka. U normalnim uslovima imuni sistem bi prepoznao i uništio svaku ćeliju zaraženu virusom ali HPV ometa taj normalni proces.

Značajno je navesti značaj ovih infekcija i naglasiti važnost njihovog lečenja. Za neke oblike raka lečenje infekcije znači sprečavanje pojave raka. Skrining programi omogućavaju rano otkrivanje prisutne infekcije i blagovremeno lečenje.

Faktori rizika za nastanak karcinoma jajnika su godine života, porodična anamneza javljanja raka jajnika, lična anamneza javljanja raka dojke, neplodnost, narađanje, endometrioza, hormonska terapija u postmenopauzi, genetski faktori (BRCA 1 ili BRCA 2 mutacije). Rizik je znatno manji kod žena koje su prvo dete rodile pre 30 godina života i koje su dojile najmanje godinu dana. Sa svakom narednom trudnoćom se rizik smanjuje.

Žene koje ne žele decu mogu sačuvati svoje zdravlje oralnom kontracepcijom. Uzimanje kontaceptivnih pilula smanjuje rizik od nastanka karcinoma ovarijuma. Rađene su brojne studije koje su to i dokazale, uzimanjem ovih pilula tokom 5 godina rizik se smanjuje čak i za 50 %. Pri tome male doze kontraceptiva imaju veći efekat na smanjenje rizika nego velike doze. Ovim pilulama se potiskuje ovulacija što smanjuje upalu i mikrotraume u tkivu jajnika.

Kao i kod mnogih drugih vrsta raka žene koje su pušači imaju povećan rizik od raka jajnika. Stoga na vreme ostavite ovu ružnu naviku.

Regulisanjem telesne težine možete sprečiti karcinom ovarijuma. Gojazne žene sa BMI preko 30 imaju mnogo veći rizik od javljanja ove bolesti. Ovo znači da kontrolom toga šta i koliko jedete i pijete možete delovati preventivno. Mnoge biljne fitohemikalije kao i vlakna, minerali i vitamini vas mogu zaštititi od karcinoma ovarijuma. Ishrana bogata mastima, rafinisanim šećerima i crvenim mesom znatno povećava rizik od karcinoma ovarijuma. Žene koje jedu dosta voća i povrća u svojoj ishrani su u prednosti u odnosu na žene koje ne unose dovoljno karotena i likopena iz biljaka. Povećajte potrošnju sledećih namirnica: paradajza i sirove šargarepe da bi sebe zaštitili. Bioflavonid kempferol u spanaću kelju, brokolima, čaju i luteolin koji se nalazi u paprikama, šargarepi, kupusu, celeru su označeni kao zaštitne materije. Hrana sa visokim koncentracijama kempferola ima brojne zdravstvene prednosti i treba je konzumirati što češće. Žene koje su konzumirale ova dva flavonida u dovoljnim količinama smanjile su svoj rizik od dobijanja raka za 40%.

Integralne žitarice su još jedna nutritivna kategorija koja može biti od koristi. Vlakna i fitohemikalije u integralnim žitaricama kao što su zob, ječam, spelta, kinoa, mogu da blokiraju resorpciju estrogena u crevima čime se smanjuje rizik od nastanka raka ovarijuma i drugih estrogen zavisnih tumora.

Obratite pažnju na to koji su prvi simptomi raka pluća, jer je upravo u tom najranijem stadijumu rak izlečiv u više od 50% slučajeva. Ako uporedimo rak koji je metastazirao njegova izlečivost je negde tek oko 2%.

Depresija i promene raspoloženja

Ako u poslednje vreme patite od letargije, manjka energije, lošeg raspoloženja, imate napade panike a tome inače niste skloni, obavezno se javite lekaru. Naučnici su ustanovili da rak pluća može izazivati depresiju, anksioznost i promene raspoloženja. Uzrok ovim psihičkim promenama još nije poznat.

Česte bolesti

Ako ste u poslednje vreme čest bolesni, patite od prehlade, gripa, bronhitisa razlog tome može biti jako slab imunitet ili rak pluća. Simptomi su slični gripu, prehladi i infekciji, jedino je razlika u njihovom trajanju. Ako su ovi simptomi prisutni duže vreme obavezno se javite lekaru. Kada se ćelije raka šire po tkivu pluća dolazi do simptoma sličnim prehladi i gripu. Rak čini osobu preosetljivom na bolesti i infekcije, oslabljen je imuni sistem pa telo ne može da se izbori sa mikroorganizmima.

Neobjašljiv gubitak težine

Ako gubite na težini bez razloga i hrana vam je postala bezukusna i odbojna važno je otkriti uzrok ovim promenama. Neki ljudi zaboravljaju na obrok, drugi postaju brzo siti a neki osećaju mučninu nakon obroka. Ako ovi simptomi nisu bili prisutni pre, obavezno se javite lekaru. Kada ulažete veći napor u disanje vaš apetit može biti znatno smanjen. Bol u stomaku i gubitak apetita nastaju ako se rak proširio na jetru.

Nenormalan rast dojki kod muškaraca

Kako se tumor širi on oslobađa razne hormone koji putujući krvotokom mogu dovesti do rasta grudi. Čak je 20% pacijenata ovo navelo kao prvi simptom. Povećanje grudi može biti uzrokovano debljanjem ili mnogo ozbiljnijim problemom. Može biti na obe ili na samo jednoj dojci i svakako ga treba prijaviti lekaru.

Bolni i zadebljani prsti

Zadebljanje vrhova prstiju se često dovodi u vezu sa artritisom ali je najčešće uzrok rak pluća. Prsti su zadebljani, otečeni, crveni, bolni. Javljaju se gubitak fine motorike i nespretnost u prstima. Rak pluća uzrokuje otpuštanje raznih supstanci u krvotok što podstiče rast tkiva vrhova prstiju i tkiva ispod noktiju.

Gubitak daha

Može biti povezan sa mnogim drugim bolestima kao i sa rakom pluća. Ako osećate da niste u formi, otežano dišete, često pročišćavate grlo, imate suvi kašalj, promukli ste, imate krv u ispljuvku obavezno se javite lekaru.

Slabost u mišićima

Ovo takođe može biti jedan od prvih znakova raka pluća. Slabost nastaje kada štetne materije putujući krvotokom dolaze do mišića. Ove materije mogu da oslabe čak i funkciju mozga. Ako osećate umor pri najmanjim naporima i postali ste jako zaboravni javite se lekaru.

Bol u grudima, leđima, ramenima

Ovi simptomi u vidu dugotrajnog bola javljaju se kod 25% obolelih od raka pluća.

Svi osećaju da su pod stresom u nekom trenutku svog života. Mala količina stresa može biti korisna, upozorava nas i povećava naš učinak u mnogim sferama života.

Poznato je da dugi stresni periodi mogu izazvati mentalne probleme tipa anksioznosti i depresije, I može dovesti do zdravstvenih problema tipa visokog krvnog pritiska i čira na želucu.

Mnogi veruju da stres može izazvati rak, posebno rak dojke. Dokazi za to koji postoje su slabi. Istina je da stresni događaji mogu promeniti nivo hormona u telu i uticati na imuni sistem. Međutim, nema čvrstih dokaza da ove promene dovode do raka.

Većina naučnih studija je pokazala da stres ne povećava rizik od raka. Jedna studija je pak utvrdila da visok nivo stresa zapravo smanjuje rizik od raka dojke, spuštajući nivo estrogena. Pa čak i u slučaju da su stres i pojava raka povezani, efekti stresa će biti veoma mali u odnosu na druge faktore, način života, starost, porodičnu istoriju.

Teškoće sa kojima su se srele ovakve studije su bile neke od sledećih. Osećaj stresa je subjektivna kategorija i ponekad ga je teško definisati. Mnogi ljudi imaju različite stavove o tome šta je i koliko stresno. Studije koje su se pozabavile ovim pitanjima su zaključile da stres nije direktno povezan sa nastankom kancera.

Način na koji stres povećava rizik od raka je indirektan. Stresne situacije vode čoveka ka nezdravim oblicima ponašanja kao što su pušenje, prejedanje, konzumiranje alkohola. Ova ponašanja itekako dovode do povećanja rizika od nastanka raka.

Ishrana koja je povezana sa visokim nivoom C-peptida povećava rizik od raka debelog creva kod žena.

Veliki unos crvenog mesa, ugljenih hidrata, zaslađenih pića, manji unos kafe, integralnih žitarica, biljnih vlakana i mlečnih proizvoda je povezan sa visokim nivoom C-peptida u krvi. C peptid je marker lučenja insulina u organizmu jedne osobe.Visok nivo insulina može da uslovi rast ćelija i njihovo nekontrolisano razmnožavanje. Jedna od glavnih karakteristika raka je abnormalno umnožavanje i rast ćelija. Veći nivoi C-peptida a samim tim i insulina, mogu uticati na rast ćelija raka.

Izgleda da je rak debelog creva jedan od tumora osetljivih na insulin. Nezdrava ishrana koja u velikoj meri podstiče lučenje insulina može dovesti do pojave ove bolesti.

Upoređivanjem podataka o ishrani žena koje su vitke i fizički aktivne sa onim ženama koje su imale višak kilograma i bile fizički neaktivne došlo se do zaključka da su punije i fizičke neaktivne žene mnogo osetljivije na ovakav nepravilan način ishrane i da je njihov rizik od pojave karcinoma  mnogo veći od onih koje su vitke i aktivne. Gojazne osobe su u povećanom riziku da dobiju insulinsku rezistenciju. Ako svemu tome dodate ishranu koja dovodi do visokih nivoa C-peptida,uvećava se sklonost ka nastanku raka debelog creva.

Potrebno je obratiti pažnju na hranu koja se konzumira iz mnogobrojnih zdravstvenih razloga. Premda izbegavanje nezdravog načina ishrane ne znači obavezno sprečavanje nastanka raka debelog creva ipak je to jedan put ka prevenciji ove bolesti.

Karcinom grkljana je najčešća maligna promena na području glave i vrata. Bolest se javlja najčešće kod muškaraca srednjeg i starijeg životnog doba. Veća učestalost se povezuje sa pušenjem i konzumiranjem alkohola.

Karcinom grkljana se deli prema lokalizaciji u odnosu na glasne žice , da li se nalazi iznad njihovog nivoa, u nivou ili ispod nivoa glasnih žica. Ova podela je bitna jer od lokalizacije zavisi pojava simptoma ovog tumora, a samim tim i vreme postavljanje dijagnoze i početak lečenja.

Glotidni karcinomi, koji su u nivou glasnih žica izazivaju njihovo zatvaranje i daju promuklost kao simptom u ranom stadijumu. Iz tog razloga oni se lakše otkrivaju u ranom stadijumu kada nisu uznapredovali. Na glotidne tumore otpada više od 60% tumora larinksa.

Supraglotidni i subglotidni tumori, koji se nalaze iznad odnosno ispod nivoa glasnih žica, imaju lošiju prognozu jer kasno daju simptome i brzo metastaziraju.

Zato je važno ispitati svaku promuklost koja traje duže od dve nedelje .

Koji su simptomi karcinoma larinksa najčešći:

• Glavni simptom je promuklost. Svaku promuklost koja traje duže od dve nedelje i pri tome ne prolazi ne terapiju, čak se i pojačava, treba ispitati u smislu postojanja tumora.
• Bol u grlu i vratu.
• Osećaj stranog tela u grlu.
• Kašalj praćen krvavim ispljuvkom.
• Moguća je i pojava neprijatnog zadaha iz usta kod većih tumora.
• Veliki tumori sužavaju disajne puteve i dovode do tegoba sa disanjem.
• Kod širenja tumora u okolne limfne žlezde javlja se otok na vratu.
• Teškoće sa gutanjem.

Inflamatorni karcinom je retka vrsta kancera. Svega 1 ili 2 slučaja od 100 dijagnostikovanih su ove vrste. Zove se inflamatorni jer dolazi do zapaljenja tkiva dojke. Ćelije kancera zapuše najtanje limfne kanale u dojci. Limfni kanali su deo limfnog sistema. Njihov posao je da odvedu višak telesene tečnosti iz tela kroz organe i drugog telesnog tkiva.

Simptomi nastaju zbog zapušenja limfnih sudova. Dojka zbog toga postaje:

• otečena,
• bolna,
• čvrsta,
• topla na dodir,

Dojka može biti bolna kod inflamatornog raka dojke ali ovo nije uvek slučaj. Drugi mogući simptomi su:

• brazde na koži dojke,
• naborana koža, kao kora pomorandže,
• curenje iz bradavice,
• uvučena bradavica,

Simptomi inflamatornog raka dojke mogu da se pojave iznenada. Često se zameni sa infekcijom dojke, mastitisom jer su im simptomi jako slični. Davanje antibiotika u početku bolesti je korisno da bi se proverilo da se ne radi ipak o mastitisu. Za dijagnozu inflamatornog raka dojke se koriste isti testovi kao i za druge oblike raka. Mamografiju ponekad nije moguće uraditi jer je dojka bolna.

Lečenje inflamatornog oblika raka dojke je malo drugačije. Obično se prvo započinje sa hemoterapijom, ne bi li se smanjio otok i bolest stavila pod kontrolu. Hemoterapijom se uništavaju i ćelije raka koje su se raširile po organizmu. Nakon hemoterapije, pristupa se operativnom lečenju. U ovom slučaju radi se mastektomija, uklanjanje cele dojke. Opsežnost operacije zavisi od:

• raširenosti kancera,
• kako je kancer reagovao na hemoterapiju,
• gde se nalazi tumor u dojci.

Zračenje i hormonska terapija u nastavku, smanjuju rizik od vraćanja bolesti.

Osobe obolele od raka prostate imaju najbolje izglede preživljavanja ukoliko se leče operativnim zahvatom, odnosno odstranjivanjem ove žlezde, poručuju švajcarski stručnjaci sa Ženevskog univerziteta.

Osobe koje dobiju rak prostate u principu imaju nekoliko opcija – prva je da ne rade ništa što se naziva ‘budnim čekanjem’, budući da se ova vrsta raka nekad veoma sporo razvija. Druga mogućnost je terapija zračenjem, treća hormonska terapija, a četvrta hirurško odstranjivanje prostate, čije su loše strane da može da dovede do nesposobnosti zadržavanja mokraće i impotencije. Švajcarski stručnjaci zaključili su da na kratak rok (do pet godina) nema bitnih razlika u procentu preživljavanja među obolelima od raka prostate u zavisnosti od primenjene terapije. Posle deset godina, međutim, u osetno većem procentu preživljavaju oni pacijenti kojima je prostata odstranjena, u odnosu na one koji su lečeni na druge načine. Deset godina od dijagnoze preživi 83 odsto ovih pacijenata, prema 75 odsto onih koji su lečeni zračenjem, 72 odsto onih koji nisu imali nikakvu terapiju, 41 odsto pacijenata koji su prošli hormonsku terapiju i 71 odsto pacijenata koji su lečeni na neki drugi način. Zaključak je da je kod lokalizovanog raka prostate, naročito ako su u pitanju mlađi ljudi i ako tkivo tumora nije jasno izdiferencirano, najpreporučljivije hirurško rešenje.

Na neki način se može reći da sve žene imaju rizik od razvoja karcinoma ovarijuma. Kod jedne od 72 žene će se razviti invazivni oblik bolesti nekada tokom života. Ovo možda i ne zvuči kao veliki broj, ali kada se kaže da 22 000 žena dobije ovu dijagnozu godišnje, ipak nije malo. Ovu statistiku još otežava činjenica da je karcinom ovarijuma najsmrtonosniji ginekološki kancer i vodeći uzok smrti od raka kod žena.
Neke žene imaju povećan rizik od raka jajnika jer su nasledile genetske mutacije koje povećavaju rizik od bolesti. Pored mutacije BRCA gena , koja je povezana sa rakom dojki i jajnika, neke žene češće dobijaju karcinom ovarijuma zbog mutacije koja se naziva Linč sindrom. Žena koja ima porodičnu istoriju javljanja raka dojke, jajnika ili debelog creva bi trebala da razmisli o genetskom savetovanju ili testiranju.
Žene koje nisu nikada rađale, nikad nisu koristile oralne kontraceptive pilule ili su prvo dete rodile posle 30 godine su pod većim rizikom od razvoja raka jajnika. Uzimanje antibebi pilula je jedan od načina da žena smanji rizik od raka ovarijuma. Uzimanjem antibebi pilula u periodu od pet ili više godina , smanjuje se rizik od karcinoma ovarijuma i za 50%.
Jedan od razloga zbog čega je rak jajnika toliko smrtonosan je to što ne postoji efikasna rana dijagnostika ili skrining za ovu bolest. Papa test ne služi u ovu svrhu jer on samo identifikuje rak grlića materice. Iskustvo pokazuje da su mnoge žene sa rakom jajnika osetile simptome, što je kritičan korak u otkrivanju bolesti.

Simptomi koje najčešće prijavljuju žene sa karcinomom ovarijuma su:
- Nadimanje stomaka.
-Bol u donjem delu stomaka.
-Gubitak apetita i rana sitost.
-Urinarni simptomi ( učestalo i urgentni pozivi na mokrenje).

Ako osećate ove simptome tokom 12 ili više dana tokom meseca i nemate neko drugo objašnjenje, razgovarajte sa svojim lekarom- poželjno je sa ginekologom.

Karcinom ovarijuma ostaje jedan od najrizičnijih raka za žene, ali ako znate koji su simptomi i faktori rizika, možete preduzeti korake da se zaštitite. Upotrebom prirodnog preparata PRIMED 13 kordiceps, koji ima dokazano antitumorsko dejstvo, sprečavate pojavu bolesti i ubrzavate ozdravljenje.

Na jednoj od naših prestižnih klinika za bolesti digestivnog sistema, primenjuje se jedan neobični i nesvakidašnji način lečenja malignih bolesti. Reč je o primeni unutarstomačne ili intraperitonealne hemoterapije. Svakidašnji naziv za ovaj vid terapije se naziva “kuvanje organa”. Ova nesvakidašnja terapija svakodnevno spašava i višestruko produžava živote ljudi koji boluju od uznapredovalih oblika tumora stomaka. Kod uznapredovalih slučajeva karcinoma janika ovom metodom pacijent može biti potpuno izlečen.
Ovaj vid terapije se koristi kod pacijenata kod kojih se zbog uznapredovalosti procesa odustalo od operativnog lečenja. Najčešće se primenjuje kod tumora želuca, jajnika, creva kao i kod postojanja brojnih sitnih metastaza rasutih po celoj trbušnoj duplji i organima.
Pre pristupanja ovoj terapiji se hirurškim putem otklanjaju sve vidljive promene na organima u abdomenu. Uklanjaju se i delovi materice, jajnika, creva koji su zahvaćeni procesom. Nakon takve operacije u trbušnoj duplji ostaju samo milimetarske veličine, nevidljive tumorske ćelije.
Da bi uništili ostatak malignih ćelija, stručnjaci u stomačnu supljinu pacijenata ubrizgavaju fiziološki rastvor zagrejan na 42 stepena celzijusovih, obogaćen visokim dozama citostatika. Na ovoj temperaturi maligne ćelije odumiru, dok ljudski organi zadržavaju svoju funkciju. Ovaj postupak traje do dva sata i na taj način se život pacijentima kojima su dani bili odbrojani produžava za najmanje pet godina. Pacijenti nakon ove terapije nemaju bolove, ni neželjene efekate koji se javljaju kod hemoterapija.
Ova metoda lečenja je zasnovana od strane američkog lekara Šuder Bejkera i pokazuje za sada dobre rezultate. Radi se o skupoj metodi, ali za naše pacijente, sa uputom, intervencija je besplatna.

Bol je najčešći simptom maligne bolesti, koji najviše plaši bolesnika i porodicu. Bol se najčešće javlja kod primarnih tumora kostiju i metastaza tumora u kostima, tumora organa za varenje, pluća, dojke, prostate, jajnika i grlića materice. Bol se javlja u svim fazama maligne bolesti, s tim da se učestalost i jačina bola povećavaju kako bolest napreduje. Oko 25-30% bolesnika ima jake bolove.

Kancerski bol je najčešće izazvan direktno tumorskim rastom, ali može da se javi i kao posledica  onkološkog lečenja ili zbog drugog, pridruženog oboljenja. Bol nastaje kada oštećenje tkiva aktivira receptore za bol koji se nalaze u koži, sluzokoži, potkožnom tkivu, kostima, mišićima ili unutrašnjim organima (tzv. nociceptivni bol) ili kada su nervi koji prenose impulse od periferije do mozga oštećeni (tzv. bol nerva ili neuropatski bol).

Lečenje kancerskog bola obuhvata: lečenje uzroka bola odnosno lečenje tumora i primenu lekova protiv bola (tzv. analgetika). Cilj je da se bol otkloni i da se spreče tzv. proboji bola.

Lekar će vas pitati da opišete gde vas boli, da li se bol negde širi i gde, kao i da svojim rečima opišete bol (npr. tup, oštar, kao žarenje, kao palenje, kao grč). Takođe, zamislite da ste toplomer koji meri jačinu bola: ako je nula (0) situacija kada bola nema a deset (10) najjači mogući bol, koliko vas boli u proseku, kada je bol najjači odnosno najslabiji. Važno je i koliko bol dugo traje, kako se bol ponaša u vremenu, da li je jači danju ili noću, šta ga pojačava a šta smanjuje. Potrebno je da lekaru kažete koje lekove ste do sada koristili, kako su vam ti lekovi delovali i kako ste ih podnosili. Takođe je potrebno da se utvrdi u kojoj meri bol remeti vaš svakodnevni život (san, apetit, raspoloženje, druženje).

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO), kancerski bol je moguće otkloniti kod većine bolesnika (70-90%). Metod SZO zasniva se na pravilnoj upotrebi lekova koji se primenjuju na najmanje invazioni način (na usta na prvom mestu), po satnici, u skladu sa jačinom bola i individualnim karakteristikama bolesnika i bolnog sindroma.

Kada se leči dugotrajan bol lekove bi trebalo uzimati na usta (u vidu kapi, kapsula ili tableta). Bol treba staviti pod kontrolu i sprečiti ga da se pojavi, umesto da se suzbija kada se pojavi. Zato se analgetici uzimaju u redovnim intervalima “po satnici”, a ne po potrebi (kao što uzimate antibiotike). Uzimanje lekova po potrebi savetuje se samo za slučajeve kada bol “probije” odnosno nadjača kontrolu koja je uspostavljena primenom analgetika u redovnim dozama.  Jačina bola određuje jačinu leka protiv bola. Lečenje blagih bolova (0-3 na toplomeru od 10) započinje se lekovima neopioidima. Za umereno jake bolove koriste se tzv. slabi opioidi ili male doze jakih opioida. Za lečenje jakih bolova (7-10/10) koriste se jaki opioidi. Lekovima protiv bola mogu da se dodaju i drugi lekovi tzv. koanalgetici (lekovi koji pomažu analgeticima da deluju, na primer u lečenju bola nerva, koštanog bola ili bola porekla unutrašnjih organa npr. creva). Opioidni analgetici su ključni i nezamenjivi lekovi, bez kojih uspešna terapija umereno jakog i jakog kancerskog bola nije moguća.

Plan lečenja pravi se za svakog bolesnika ponaosob uzimajući u obzir fazu maligne bolesti, prisustvo drugih simptoma, godine starosti, funkciju unutrašnjih organa, na prvom mestu bubrega. Efekat lekova se takođe razlikuje od osobe do osobe i ponekad je potrebno promeniti nekoliko analgetika dok se ne nađe lek koji najbolje deluje na bol i najbolje se podnosi.

Lekar će takođe preporučiti i lekove za bolje podnošenje lekova protiv bola. Bolesnicima kojima je propisan opioid lekar će preporučiti i lekove protiv opstipacije (zatvor) odnosno protiv mučnine.

Velika je zabluda da treba trpeti bol. Bol koji dugo traje prestaje da bude samo simptom bolesti, već postaje bolest sama po sebi. Bol sebi podređuje ceo život bolesnika: pogoršava, ili čak izaziva druge tegobe (npr. mučninu, gubitak sna, apetita, depresiju) i narušava odnose sa porodicom i prijateljima. Sve ovo dodatno povećava jačinu bola i stvara se začarani krug. Trpeti bol nema smisla. Jedino što može da se dobije je dalje pogoršanje bola i urušavanje kvaliteta života.

Savremena medicina raspolaže znanjem i lekovima pomoću  kojih je moguće uspešno otkloniti kancerski bol u svim fazama maligne bolesti i kod većine bolesnika. Lečenje bola, međutim, zahteva strpljenje, poverenje i saradnju bolesnika, porodice i tima za lečenje bola

Hemioterapija predstavlja davanje lekova koji, dospevajući u ćelije raka ih direktno uništavaju ili pak inhibiraju (koče) njihovu deobu, sprečavajuću tako da tumor dalje raste. To sprečavanje I kočenje razmnožavanja ćelija se zove citostaza, a po njima se lekovi kojima se taj efekat postiže nazivaju citostaticima.

Tipovi hemioterapije

• Neoadjuvantna hemioterapija je upotreba citostatika pre hiruške ili zračne terapije da bi se smanjio tumor, ili pokušalo zaustavljanje napredovanja već proširenog tumora u telu. Ovaj vid terapije može biti izuzetno delotvoran u samom lečenju različitih tipova raka ili može da služi za stvaranje preduslova za operaciju.
• Adjuvantna hemioterapija označava upotrebu citostatika radi uništavanja preostalih ćelija raka nakon hiruškog lečenja. Dodatni cilj ove terapije jeste I da se spreči ponovni nastanak tumora, te se ona u svakodnevnoj praksi kod velikog broja karcinoma rutinski primenjuje.
• Palijativna hemioterapija predstavlja terapiju kojom se više olakšavaju simptomi prouzrokovani rakom, nego što se rak leči. U odmaklim stadijumima raka, kada je on proširen po telu, upotreba citostatika je i definitivno lečenje. U slučaju raka sa višestrukim metastazama ovo je praktično I jedina metoda lečenja. Ova terapija omogućava bolesniku da živi kvalitetnije.
• Hemioprevencija  se smatra tretmanom budućnosti u “lečenju tumora”. Suština ove terapije nije uništavanje malignih ćelija, nego uspostavljanje funkcija normalnih ćelija. Na taj način, delovanjem na ćelije pre nastanka tumora, sprečilo bi se njegovo nastajanje.

Od čega zavisi efikasnost hemioterapije?

Neki od citostatika se daju kod više vrsta raka, dok se drugi koriste za određene tipove. Koji će se lekovi primeniti, dakle, zavisi od vrste raka koja je prisutna, koji deo tela je zahvaćen, od uticaja raka na normalne funkcije tela I od opšteg zdravstvenog stanja pacijenta.

Retko se daje samo jedna vrsta leka, jer treba znati, da svaki citostatik deluje napadajući drugi segment ćelije raka. Kombinovanjem  odgovarajućih lekova se postiže optimalni spoj njihovog delovanja  u procesu što bržeg i efikasnijeg uništavanja celokupne maligne ćelije. Pošto citostatici ne utiču samo na ćelije raka, nego i na zdrave ćelije organizma, važno je da se efekti lečenja postižu pravilnom kombinacijom lekova, a ne povećanjem doze. Na taj način se postiže veća efikasnost u lečenju, bez povećanja neželjenih efekata. Pokazalo se da, radi veće efikasnosti, terapija se mora ciklično ponoviti nekoliko puta. Efikasnost se može povećati i načinom davanja leka. Neki lekovi deluju bolje ako se daju kontinuirano, a ne odjednom.

Gde, kako I koliko često se hemioterapija daje?

Gde će se hemioterapija davati zavisi od lekova koji se koriste, od načina na koji se daju, kako pacijent podnosi terapiju I od nekih subjektivnih faktora koji mogu bitno uticati na tok hemioterapije. Ona se može davati u bolnici, ukoliko to zahteva opšte fizičko I zdravstveno stanje bolesnika, ali u svakodnevnoj praksi hemioterapija se ipak najčešće daje ambulantno (dnevna bolnica). To znači da pacijent dolazi u zdravstvenu ustanovu gde se terapija sprovodi, primi terapiju I odlazi kući. Terapija se u izuzetnim slučajevima može davati I u kućnim  uslovima.

Kako se hemioterapija daje zavisi od vrste lekova. Većinu lekova pacijent prima preko vene (u vidu injekcije ili infuzije), ali se neki daju u vidu injekcije u mišić ili preko usta. Kada se terapija daje u venu (intravenozno), najčešće na ruci, postavi se plastična cevčica “braunila” koja služi da se lek bezbedno ubaci u krvotok. Taj process je, sem uboda igle, bezbolan, te ako se javi neprijatan osećaj prilikom započinjanja davanja leka (pečenje, crvenilo kože, bol ili otok oko braunile ili slično), to treba odmah prijaviti osobi zaduženoj za sprovođenje terapije. U izuzetnim slučajevima prilikom davanja hemioterapije se koriste posebni kateteri koji se postave u velike vene, portovi koji se hiruški postavljaju ispod kože ili se pak priključuju na posebne električne pumpe.

Koliko često i dugo se citostatici daju zavisi od vrste oboljenja, od cilja hemioterapije u konkretnom slučaju, od vrste lekova koji se daju i od toga kako pacijent podnosi terapiju. Ona se može davati u jednom danu, tokom jedne nedelje ili u intervalima kako to internista-onkolog odredi. Po pravilu hemioterapija se daje u ciklusima. To znači da će između terapija biti vremenski period različite dužine, obično 3-4 nedelje, koji će omogućiti organizmu pacijenta da se oporavi. Informacije o ritmu primanja terapije može dati lekar-onkolog, koji je kompetentan i da donese odluke o eventualnom odlaganju ili prekidu hemioterapije.

Većina ljudi za vreme hemioterapije se oseća umornije nego obično, ali najveći broj se oseća dovoljno dobro da nastavi svoje životne aktivnosti. Svaki organizam, svako oboljenje i svako lečenje je različito, tako da nije moguće precizno predvideti kako će ko od pojedinaca reagovati. Ipak, treba biti pripremljen da će se za vreme primanja terapije pojaviti znaci koji će umanjiti dobro opšte stanje. U tom smislu je potrebno da isplanirate svoje aktivnosti nakon konsultacije sa onkologom.

Zašto nastaju i koliko traju neželjeni efekti (nuspojave)?

Nastajanje nuspojava se može objasniti činjenicom da citostatici prvenstveno oštećuju ćelije u organizmu koje se brzo dele. Ćelije raka se dele brže nego normalne ćelije od kojih su nastale, pa se one prilikom primene citostatika oštećuju u najvećoj meri. U organizmu postoje i mnoge normalne ćelije koje se po prirodi brže dele, kao što su ćelije krvi, koštane srži, kože, sluzokože usta, jednjaka, želuca, creva, seksualnih organa, korena dlaka i sl. Pogađajući i oštećujući maligne ćelije, citostatici istovremeno uništavaju i neke od ovih normalnih, zdravih ćelija. Neželjeni efekti prilokom primene hemioterapije u lečenju raka upravo proizilaze iz takvog dejstva citostatika. Lekari će odrediti svakom pacijentu za njega najadekvatniju kombinaciju lekova, koji će uz maksimalno dejstvo, izazvati minimalne neželjene efekte, za čije ublažavanje takođe postoje lekovi.

Neki neželjeni efekti su za pacijenta veoma neprijatni, ali nisu opasni za organizam (mučnina, opadanje kose…). međutim, pojedini citostatici ne izazivaju neprijatne simptome, ali ipak mogu oštetiti ćelije vitalnih organa kao što su srce, bubrezi, mokraćna bešika, pluća, nervni sistem, jetru..

Mora se napomenuti, takođe, da pojava ili odsustvo neželjenih efekata nije pokazatelj da li lekovi deluju ili ne. Pošto su nuspojave subjektivne i individualne, a citostatici deluju nezavisno od  njih, pogrešno bi bilo verovati da lekovi nemaju efekta ako ne primetite značajnu promenu Vašeg opšteg stanja dok primate hemioterapiju.

Većina nuspojava traje kratko i nestaje nekoliko dana nakon završetka hemioterapije, kada se normalne ćelije počinju oporavljati, ali je i to individualno. Vreme koje treba da protekne do potpunog oporavka zavisi od mnogih faktora, uključujući i opšte stanje Vašeg organizma, kao i od lekova koje ste dobili.

Mogući neželjeni efekti prilikom primene hemioterapije

• Uticaj citostatika na krvnu sliku – najviše stradaju bela krvna zrnca, zatim trombociti, a  u najmanjoj meri crvena krvna zrnca. Pad vrednosti leukocita u krvi dovodi do smanjene otpornosti organizma ka infekcijama. Pad vrednosti trombocita dovodi do neočekivanih i neobjašnjenih krvarenja, čak i bez povreda.  Pad eritrocita dovodi do anemije.
• Uticaj citostatika na sluzokožu digestivnog trakta
  • Mučnina, povraćanje i gubitak apetita
  • Dijareja
  • Zatvor
• Uticaj citostatika na usnu duplju, desni i grlo – neki citostatici izazivaju upalu ove regije praćenu naslagama, pošto je sluzokoža suva i nadražena lako može doći do krvarenja, lako se inficira, s obzirom da su usta izrazito bogata mikroorganizmima.
• Zamor i iscrpljenost
• Opadanje ili potpuni gubitak kose
• Bol
• Uticaj citostatika na centralni nervni sistem u vidu umora, depresije i dezorjentisanosti
• Uticaj citostatika na seksualne nagone
  • Žene -  hemioterapija utiče na polne organe, prvenstveno na jajnike, dovodeći do smanjene produkcije hormona. Promene mogu biti prolazne ili trajne.
    • Sterilnost
    • Uticaj hemioterapije na menstrualni ciklus žene
  • Muškarci – citostatska terapija može dovesti do smanjenog broja spermatozoida ili njihove smanjene pokretljivosti, što može uzrokovati privremenu ili trajnu sterilnost.
• Uticaj citostatika na nerve i mišiće – citostatici deluju toksično na mišiće. Simptomi se ispoljavaju u vidu pečenja, slabosti, ili utrnulosti šaka ili stopala, bola za vreme hodanja, bolova u nekim mišićima, gubitak ravnoteže, drhtavice, slabljenja sluha, želudačnih bolova, nespretnosti prilikom hvatanja i držanja predmeta, bolova u vilicama… U većini slučajeva nuspojave brzo nestaju, međutim, ponekad vraćanje na normalno stanje zahteva duži vremenski period.
• Uticaj citostatika na kožu i nokte – može se javiti crvenilo kože, osip svrab, ljušćenje, suvoća kože, akne, pojačana osetljivost na sunčeve zrake. Nokti postaju tamniji, žućkasti, lomljivi ili se na njima mogu pojaviti vertikalne linije.
• Uticaj citostatika na bubrege i mokraćnu bešiku -  citostatici se najčešće izlučuju preko mokraće (putem bubrega). Bilo kakva smanjena funkcija bubrega može da poveća toksičnost citostatika. Neko citostatici utiču na rad bubrega, menjajući boju mokraće od žute u narandžastu ili crvenkastu i uz to urin može da ima miris lekova, obično u trajanju od 1-3 dana. Neprijatna i bolna upala mokraćne bešike, koja se ponekad javlja, manifestuje se čestim nagonom za mokrenjem ili pojavom krvave mokraće. Efekti na bubrege i mokraćnu bešiku mogu biti prolazni i trajni.
• Tokom primene hemoterapije može doći i do nakupljanja tečnosti u organizmu (otoci, lica, ruku, stopala, u trbuhu) i pojave simptoma koji podsećaju na grip.

Za ublažavanje tegoba koje nastaju kao posledica hemioterapije preporučujemo prirodan preparat na bazi meda Primed 13 kordiceps. Brojne su dobrobiti kordicepsa kod osoba na hemoterapiji. Kordiceps ublažava tegobe koje nastaju kao posledica neželjenih efekata lekova koji se primenjuju u hemioterapiji. Smanjuje mučninu, bolove i gubitak težine. Jača imuni sistem tj. sprečava propadanje belih krvnih zrnaca (leukocita), koji su najosetljiviji na štetna dejstva antitumorske terapije. Kordiceps štiti i ćelije bubrega i jetre od toksičnih efekata hemioterapije, preko kojih se ovi lekovi metabolišu. Čak je ustanovljeno da kordiceps ima svojstvo da pojačava aktivnost antitumorske terapije.

Karcinom jednjaka je relativno retko maligno oboljenje. Prema učestalosti pojavljivanja nalazi se na osmom mestu, odnosno čini 4% svih dijagnostikovanih karcinoma. Srbija je svrstana u zemlju  niskog rizika za pojavu karcinoma jednjaka. Karcinom jednjaka se više nego dva puta češće javlja kod muškaraca nego kod žena. Sa starenjem rizik od pojave ovog oboljenja raste, te prosečna starost u momentu postavljanja dijagnoze iznosi između 60 i 70 godina.

Skvamocelularni karcinom i adenokarcinom su dva glavna histološka tipa karcinoma jednjaka, dok se druge histološke forme javljaju sporadično. Iako je krajem prošlog veka u razvijenim zemljama preko 90% dijagnostikovanih karcinoma jednjaka bilo skvamocelularne histologije, danas postoji trend porasta incidence adenocarcinoma. Ovaj porast incidence adenocarcinoma objašnjava se učestalom pojavom gojaznosti i prekomerne težine, gastro-ezofagealnog refluksa i pušenja koji vode u Barrett-ovu bolest jednjaka, najznačajniji faktor rizika. U nerazvijenim zemljama, s druge strane, i dalje je najčešće dijagnostikovan, skvamocelularni karcinom jednjaka. Glavnim faktorima rizika za pojavu ovog oboljenja smatraju se loš socio-ekonomski status, a samim tim, i loša ishrana, nizak unos voća i povrća, nedostatak gvožđa, konzumiranje vrelih napitaka I ukiseljenih proizvoda. Studije su pokazale da preko 90% svih dijagnostikovanih skvamocelularnih karcinoma jednjaka je povezano sa alkoholom i pušenjem. A posebno rizičnu grupu čine pušači na lulu, oni koji ručno zavijaju duvan ili uživaju cigarete sa visokim sadržajem katrana.

Serija histopatoloških promena koje vode u ovo oboljenje uključuju ezofagitis, atrofiju sluznice, umerenu do tešku displaziju epitela, karcinom in situ i konačno invazivni karcinom. Genetski faktori i kompleksna mreža molekularnih poremećaja koje su u osnovi nastanka i razvoja karcinoma jednjaka nisu do kraja otkriveni.

Simptomatologija

U početnom stadijumu karcinom jednjaka obično ne daje nikakve simptome. Ponekad mogu postojati indirektni pokazatelji ovog oboljenja kao što su crna stolica, tragovi krvi u stolici ili anemija. Nažalost, za sada ne postoji opšte prihvaćena metoda za rano otkrivanje karcinoma jednjaka, mada se u zemljama visokog rizika, kao što je Kina, stanovništvo preventivno, pregleda endoskopski. Većina pacijenata se, ipak, javlja lekaru u simptomatskoj fazi bolesti. Skoro tri četvrtine bolesnika sa karcinomom jednjaka ima izraženo otežano i bolno  gutanje u momentu postavljanja dijagnoze. Gubitak na težini se javlja u preko 50% slučajeva. Otežano disanje, gušenje, kašalj, promuklost i bol u grudnom košu ili leđima se javljaju ređe, ali često ukazuju na uznapredovalu bolest. Uvećane limfne žlezde na vratu, uvećana jetra i pleuralni izliv ukazuju na metastatsku bolest.

Dijagnoza

Postavljanje dijagnoze karcinoma jednjaka najčešće počinje radiografskim pregledom jednjaka kontrastnim sredstvom kojim se uočava tipična slika ovog oboljenja. Dijagnoza mora biti potvrđena endoskopski, fiberoptičkim endoskopom, kojim se vizualizuje promena na sluznici I kojim se omogućava uzimanje isečka za histopatološku verifikaciju. Histopatološkom analizom bioptiranog uzorka definitivno se postavlja dijagnoza karcinoma jednjaka i određuje histološki tip.

Kada se jednom postavi dijagnoza karcinoma jednjaka veoma je važno određivanje stadijuma bolesti, odnosno veličine tumora, prisustva uvećanih limfnih žlezda i metastaza kako bi se odredila najoptimalnija terapija za svakog bolesnika. Radi se CT grudnog koša I abdomena, ultrazvuk jetre,u nekim slučajevima i endoskopski ultrazvuk (EUS). Uvođenjem pozitron emisione tomografije (PET) u kliničku praksu omogućilo je otkrivanje primarnog tumora, metastatskih limfnih žlezda i udaljenih metastaza koje nisu bile dostupne CT pregledu ili EUS.

Zahvaljujući razvoju dijagnostike, danas postoji pozitivan trend otkrivanja karcinoma jednjaka u ranom stadijumu, a savremeni pristup lečenju ovog oboljenja je složen i bazira se na kliničkom stadijumu bolesti, histološkom gradusu, godinama starosti pacijenta, njegovom opštem stanju i pridruženim bolestima.

Ishrana je važan deo onkološkog lečenja. Pravilan izbor načina ishrane u periodu pre, tokom  i po završetku lečenja može Vam omogućiti da se osećate bolje i da bolje podnesete često dugotrajno lečenje. Pored toga, sve je veći broj istraživanja koja pokazuju da način ishrane tokom i nakon lečenja ima uticaj i na uspešnost lečenja i ponovnu pojavu bolesti.

Kod osoba obolelih od raka, usled bolesti ili kao neželjeni efekat lečenja, mogu se javiti različite tegobe. Slede saveti za prevenciju i uklanjanje smetnji koje mogu poremetiti preko potrebnu pravilnu ishranu.

• Anoreksija (gubitak apetita i mršavljenje) – jedan od najčešćih problema
  • Stimulišite apetit mirisom, ukusom i izgledom obroka, kao i odabirom namirnica
  • Jedite manje, češće i u određeno vreme
  • Unosite male obroke svaka 1-2 sata umesto tri veća obroka
  • Hrana treba da je visokokalorična i sa dosta proteina (belančevina)
  • Ako imate poteškoća sa konzumiranjem čvrste hrane koristite hranljivu tečnu hranu kao što su mleko, supa, sokovi, šejkovi
  • Uvek imajte pripremljene male porcije svoje omiljene hrane tako da su Vam pri ruci kada ogladnite
  • Doručak treba da sadrži trećinu belančevina i kalorija koje su potrebne za jedan dan
  • Jedite hranu čiji vam miris prija
  • Jake mirise prilikom pripreme i služenja hrane možete izbeći korišćenjem kesa za pečenje, kuvanjem na otvorenom, korišćenjem aspiratora, ili služenjem hladnih jela
  • Imajte nekog da vam pomogne pri pripremi obroka
  • Probajte nova jela. Budite kreativni kod pripreme dezerta, isprobajte razne recepte koji sadrže različite vrste namirnica, začine i dodatke jelima jer se vaša potreba može menjati iz dana u dan.

Da biste povećali količinu belančevina i kalorija u obrocima, koristite:

• Mlečne proizvode (sir, krem sir, mleko u prahu koje možete dodati pudingu ili milkšejku)
• Sladoled, čokoladno mleko, puter, kikiriki puter
• Piletinu sa začinima (bosiljak, ruzmarin, mirođija)
• Belance
• Čajno pecivo, krekere, keks sa suvim voćem
• Hleb sa semenkama, testeninu
• Suvo voće kao užinu (orah, lešnik, badem, suvo grožđe, urme, suve smokve i kajsije)
• Majonez, kečap, pavlaku (dodati uz glavni obrok)
• Voće uz dodatak šlaga, slatke pavlake
• Voćne sokove prirodno ceđene sa medom
• Kompote i slatka od voća, voćne kolače

• Promena ukusa hrane – zbog terapije ili zbog problema sa zubima može se javiti promena ukusa hrane. Dolazi do pojave iznenadne odbojnosti prema nekim namirnicama. Posle određenog vremena, neki ili svi uobičajeni osećaji za ukus se mogu povratiti, ali takođe može od završetka terapije proći i godinu dana pre nogo što osećaj za ukus postane ponovo normalan.

Sledeći saveti Vam mogu pomoći da regulišete promene ukusa:

• Ispirajte usta vodom pre jela
• Odaberite hranu koja po vama miriše i izgleda dobro
• Probajte svoju omiljenu hranu
• Jedite male obroke više puta dnevno
• Jedite kad god osetite potrebu
• Konzumirajte aromatičnu hranu (mirođija, bosiljak, limun) da biste stimulisali čulo ukusa
• Dodajte, začine i sosove jelima
• Probajte kisele voćke (pomorandže, mandarine, limun, grejp) ukoliko nemate oštećenja sluzokože u ustima
• Ukoliko vam hrana bogata proteinima (crvena mesa) prouzrokuje neugodan ukus, zamenite je drugim visokoproteinskim namirnicama (mlečni proizvodi, jaja, pečurke, mahunarke)
• Jedite meso sa nečim slatkim, kao što su marmelada, žele ili sirup od jabuka
• Poboljšajte ukus mesa ili ribe marinirajući ih u slatkim vinima ili specijalnim sosovima i umacima
• Nađite recepte za visokoproteinsku posnu hranu (kineski kuvar)
• Koristite bombone od limuna bez šećera ili mentol bombone ako imate metalan ili gorak ukus u ustima
• Koristite plastično posuđe ako hrana ima metalan ukus
• Jedite u društvu porodice i prijatelja
• Neka drugi pripremaju hranu
• Prekinite sa jelom ukoliko ono kod vas izaziva neprijatan ukus
• Probajte nešto novo kada se osećate najbolje

• Mučnina – se javlja kao posledica hemioterapije ili druge metode lečenja i može uticati na normalnu ishranu.

Sledeći saveti Vam mogu pomoći da umanjite osećaj mučnine:

• Jedite pre početka terapije
• Jedite više manjih obroka dnevno
• Jedite hladnu hranu bez jakih mirisa
• Budite u sedećem stavu minimum jedan sat posle obroka
• Izbegavajte hranu koja izaziva mučninu (masnu, prženu, začinjenu i preslatku hranu)
• Jedite pasiranu, sočnu, lako svarljivu hranu
• Možete jesti jogurt, mlad postan sir, belo meso, pirinač
• Od voća i povrća možete jesti krompir šargarepu, bananu, jabuku
• Preko dana možete grickati suvu hranu kao što su krekeri, grisine, tost ili nesoljene kokice
• Tečnost konzumirajte polako, u malim gutljajima tokom dana
• Preporučuju se bistre tečnosti: supa, čaj od nane, sok od jabuke
• Ispirajte usta pre i posle jela
• Imajte pri ruci mentol ili limun bombone ako imate loš ukus u ustima
• Izbegavajte da jedete u prostoriji koja se oseća na kuvanje ili gde je pretoplo
• Održavajte prostor u kome boravite provetrenim i na odgovarajućoj temperaturi

• Čaj od đumbira protiv mučnine

Staviti ½ kafene kašičice istruganog korena đumbira u šolju, preliti ključalom vodom i ostaviti da odstoji 10 minuta. Nakon toga procediti i piti u manjim gutljajima u toku dana.

• Povraćanje – ukoliko imate nakon na povraćanje ili povraćate, preporučuje se:
  • Ne piti i ne jesti dok ne prestane nagon za povraćanjem
  • Kada prestane nagon za povraćanjem, uzimati polako i sa razmacima male gutljaje vode, čaja ili bistrih supa
  • Izbegavati konzumiranje crvenih sokova od voća i povrća
  • Ukoliko organizam prihvati tečnu hranu, nakon nekog vremena preći na kašastu hranu (pire od krompira, šargarepe, kaša od pirinča, jogurt).

Kao dodatak terapiji malignih bolesti, pored pridržavanja pravilnog režima ishrane, preporučujemo primenu preparata Primed 13 kordiceps. Ova lekovita gljiva u sebi ima aktivne supstance koje pomažu u borbi protiv malignih bolesti.  Ove supstance poseduju antiinflamatorna svojstva pomoću kojih smanjuje zapaljenski odgovor koji pospešuje rast tumora. Pored toga, pospešuje stvaranje NK ćelija, koje su prirodne ubice malignih ćelija u organizmu. Neke studije su pokazale  da sprečava nastanak metastaza, na taj način što sprečava razvoj krvnih sudova u tumoru.  Kordiceps ima i potentna antioksidantna svojstva i tako štiti ćelije od dejstva slobodnih radikala.

Brojne su dobrobiti kordicepsa kod osoba na hemoterapiji. Kordiceps ublažava tegobe koje nastaju kao posledica neželjenih efekata lekova koji se primenjuju u hemoterapiji. Smanjuje mučninu, bolove i gubitak težine. Jača imuni sistem tj. sprečava propadanje belih krvnih zrnaca (leukocita), koji su najosetljiviji na štetna dejstva antitumorske terapije. Kordiceps štiti i ćelije bubrega i jetre od toksičnih efekata hemoterapije, preko kojih se ovi lekovi metabolišu. Čak je ustanovljeno da kordiceps ima svojstvo da pojačava aktivnost antitumorske terapije.